М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋ

ЗИМЊЕ ВЕЧЕРИ

ПРИЧЕ ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ

ДРУГО ИЗДАЊЕ

БЕОГРАД

ИЗДАВАЧ КЊИЖАРА ГЕЦЕ КОНА

1. Кнез Михаилова улица 1.

1922.

ХАЈДУЦИ

(БИЉЕШКЕ С ПУТА ПО РУЈНУ)

[134]

„Ако хоћеш да се осветиш Турчину, моли Бога да пропије ракију; а ако хоћеш да се осветиш Србину, моли Бога да оде у хајдуке“.

НАРОДНИ СУД.

У пошљедњих петнаест-шеснаест година често сам путовао кроз Рујно и Стари Влах. Тамо сам се наслушао разнијех прича о хајдуцима од којих готово увијек страда тај крај наше отаџбине. Биљешке своје о њима, из разнијех путовања и из разнијех прилика, прибрао сам овдје, и уредио у неколико чланчића који се могу прочитати на доколици. У њима нејма ништа умјетничко: а ако се нађе гдје што занимљиво, заслуга је ствари а не мојега пера које је тупо за послове умјетничке.

Још ми ваља казати да сам ове чланке писао јужнијем говором за то што тако говоре и сви они о којима је овдје ријеч.

I.
Златибор

[135]

„У селу Турци — у гори хајдуци„!

Не знам ни за што ни кроза што, али име Златибор већ пријети са свијем да утамани старо име Рујно. Ваљда пред сјајем злата мора да мркне све, па чак и стара рујева боја?! Још живе капетани „среза рујанскога“, а већ се давно заборавило да се до године 1855 звало и писало Рујно оно што се данас званично зове и пише Златибор. Онда је Златибор био дио „рујанскога среза“, а данас Рујно није ништа у срезу златиборскоме!

Ето како ми нехотице, али врло успјешно, таманимо споменике из старога својега доба. Имамо ли гробнијех плоча и крстова са старим записима, знатнима или незнатнима, нама у срећи дође и који прота, који те крстове почупа и баци звонари у темеље, а око цркве раскрчи ширину — кад припети поповски коњи пасу по порти, да им не буде никакве сметње; плоче пак нареди да се разлупају и узидају у нову цркву — да се закоље мајка, те да се нахрани ћи! Је ли се гдје очувала каква Србуља, остатак некадашњег просвјетног рада нашијег предака, или који стари антимис — оглед старога веза и умјетности, за цијело ће се наћи и који „ревнитељ благочинија“ који ће све то побацати у ватру, или укопати у земљу, да се „светиња не скврнави!“. Јесу ли Турци, ово зло нада сва зла, [136] попаливши цркве, и нагрдивши светитеље, оставили зидове и записе на њима; не брините се, није Раде Наимаре без пошљедника, а они ће све то замазати дебелијем малтером, да не вријеђа њежне очи данашњега наимарскога укуса. Ако су се још гдје одржале старе игре и обичаји, другови и свједоци судбине нашијех старих кроза сву тешку историју нашега народа, знајте да је ту већ дигнута десница „господина“ попе и капетана, прва — да куне, а друга — да каштигује то „ширење сујевјерја по народу“, Гдје се још нијесу заборавила стара имена кнежина, вароши, или села, ту удворни укус потомака онијех предака који ово земље отеше од Турака, трчи да замијени старо новим, нечијем уху „благозвучнијим“ именом!

Није ли, дакле, истина да се ми свуда и свагда трудимо да снажимо историску несвијест у народа својега?....

Ко смије, послије тога, двоумити о нашем родољубљу, о нашој мудрости, о нашем провиђању: куд шта води, и шта о а шта бива?

Него ми почесмо говорити о Златибору. Да се не удаљавамо од предмета; може нам се за час одузети ријеч....

Данашњи златиборски срез заузима пола старога Рујна. Прави Златибор зове се онај заталасани брдоравањ међу висовима: Градином, Грудом, Торником, Чиготом, и Муртеницом. Он има у дужину 6, а у ширину 2, 3 до 4 сахата. На њему већ нејма горе, осем по нека борова редотач; али расте бујна [137] паша за стоку, и пресијецају га небројени потоци и рјечице.

То је прави Златибор.

Али по што се данас и цио златиборски срез често назива Златибор, то ће и у нашем причању ријеч та значити некад брдоравањ, а некад сав срез — како гдје буде потреба.

Клима је у Златибору оштра готово за све воћке и усјеве; осим ељде, ражи, кромпира, и нешто кукуруза, све друго вене пред оштрином златиборске хладноће. Али је за то обилно питне паше за стоку ситну и крупну.

Насељеност је на том крају тако ријетка да често на ширини од 6 сахата у четврт нема ни једног села! И у самијем селима куће су тако раздалеко једна од друге, да није прича већ цијела истина, да се нурија једнога попа пружа читавих 8 сахата мјеста.

Сељачке куће у Златибору, као грађевине и као зграде за живљење, далеко изостају од кућа свију нашијех сељака. Има истина и по нека шиндралија, с мрачном собом и с чађавом кујном, али су друге — готово све из реда — кровињаре, лубнице, и кулаче. Једна од овијех пошљедњих цијенила се 1863 само 4 динара!

У Златибору има девет великијех државнијех сувата; то су девет пространијех пашњака, у којијема се сваког љета тови небројена марва.

Рујанци вјерују, и увјеравају друге, да је месо [138] од стоке угојене у Златибору слађе од меса сваке друге стоке.

И ако је народ тако оскудан; и ако су куће тако негледне и неугодне; опет онај који пропутује тијем крајем један пут, жели да прође и други пут. За што је то не умијем казати, а мене је лично тамо вукла љепота природе у опште, оштроумље онога планинскога свијета, и мелодиски јужни говор кога се човјек не може сит да наслуша из уста бистра и рјечита Рујанца.

Колико су ови људи бистри, колико су лаки да схвате што виде и чују, показује појав који досад није објелодањен ни у једном крају нашијех земаља. Тамо има села у којима мало које чељаде не зна читати (много и писати) а ни једно није ишло у школу. Сви се уче самоучки, и једно од другога, као што се уче плести котарице, шарати преслице, градити ралице, кола и друго. А пословички, од неколико руку, знају говорити не само људи и жене, него и чобани за овцама.

Од неког времена почели су наши љекари упућивати по кога болесника да проведе љети у Златибору по неколике надјеље у борју и јељацима. Ако је вјеровати оном што се прича, мало се ко вратио отуда, а да се није хвалио но повратку. А док се некад забјелуцају на Чиготи, на Груди, по Торнику, на Смиљанића Закосу, или на Цареву Пољу, чисте гостионице за љетње путнике, колико ће њих, сједећи на тијем висинама, гутати очима природне љепоте које су се разастрле на сваку [139] страну! На исток одатле виде се, као нешто срдити, обли Овчар и оцијепљени Каблар, можда зато, што их је раздвојила бујна Морава; на сјевер ћуте већ за облаке припојени: Маљен, Букови, Таор, и Јабланик; на западу су понајближа брда: Груда, Шарган, Тара, и Звијезда а на југу је тек право чудо; иза дробнијех најближих висова босанскијех и херцеговачкијех, којима се не да ни број ухватити, ни облик описати, помаља се снијегом покривена Љубишња, и румене се према јутарњем сунцу дивотни Комови и Дурмитор.

Кад очи све то сагледају, онда душа осјећа потребу да се диви нечему незнаному, нечему бескрајному, нечему — што срце умије да осјећа, а језик не умије да искаже...

У средини овакијех позорја, човек може да пожели и оно што не само не може да буде него може и смијех да изазове. Хтјело би му се да се дигне из гроба послије једно сто двјеста година мирна живота и разумна рада! Бар би му имале очи на што да погледају!...

Али се у Златибору, поред свијех тијех тако примамљивијех љепота, мора врло често да помиње једна ријеч од које човјеку, особито варошанину, расте капа на глави... То су Хајдуци!...

[140]

II
Одметници

„Орах, копах — не дадоше Турци;
Чувах овце — поклаше их вуци;
Узех пушку, одох у хајдуке“.

НАРОД. ПЈЕСМА.

Под стрменим окомцима планине Звијезде, крај бистре, живе рјечице Раче, - пола сахата на исток од Дрине, а три четврти сахата на југ од Бајине Баште — манастир је Рача, задужбина Краља Драгутина (владао од 1276—1282).

У почетку овога вијека, манастир овај бијаше кост у грлу даијама, јер у Рачи бијаше игуман онај Хаџи-Мелентије који „знаде злато растапати, и са њиме ситне књиге писат’; око себе рају свјетовати, а Даије цару опадати“.

Од старине на велику гласу, находећи се на мјесту које само собом уљева у душу неку сјмерност пред величанством дјела Божјих, Рача је свакад привлачила побожне душе из српскијех крајева. Многи ће Подгорац па и Колубарац, преко свију брда и долина, запети о Малој Госпођи, чак задужбини Краља Драгутина на богомољу, и да види велики сабор који се тога дана сабира у Рачи.

Десивши се једном о Малој Госпођи на томе сабору, веома се обрадовах кад ми показаше чувенога хајдучкога харамбашу, Павла Јелисавчића, који је, хајдукујући од 1842 до 1859, био изашао [141] на глас по свој Србији, Босни, и Црној Гори. Предавши се власти, године 1859, Павле је постао неки старешина над дринскијем караулама. Он је родом са села Заовина више Раче; тада је већ био прешао пола вијека али још бијаше ока жива и држања опрезна. Ма да је био у пуној слободи, опет он — стари одметник — никад није хтио сјести другојаче него да су му леђа чим било заштићена, дрветом, зидом, или каменом, а људи, с којима се разговара, да су му сви на очима!

Пошто се познасмо и упитасмо, намјести смо се на манастирској диванани, да се разговарамо. Међу тијем, доље око цркве а и око порте, ври сабор као мравињак. Желећи користити се овом приликом, ја одмах приступих к ономе о чем сам мислио много пута.

— Вјере ти Чича-Павле, упитах ја: — зашто се људи у овом крају одмећу у хајдуке, кад је то лош и мучан занат?

— Како који господине; одговори ми старац лаконски.

— Зашто си се одметнуо ето ти? упитах ја даље.

— То ти умијем казати најбоље, реча он.

— Дела, среће ти!

— Било је то поодавно; још је у Рујну судио сердар Мићић, кад мој отац, Радован, сретне неке босанске Турке, тројицу њих, који су прешли доље на Бајиној-Башти, и пошли к Ужицу, и потуче их. Коње и њих с одијелом затрпа у неку думачу на [142] Пониквама, а узме им само оно пара што су носили.

Не прође много послије тога, а из Сарајева стигне Кнезу Милошу писмо, да је нестало тијех Турака. Кнез Милош пише сердару Мићићу. Мићић, који је познавао све људе у Златибору, и знао ко шта може учинити, зовне оца мога, и упита:

— Радоване, нестало је некијех Турака од Дрине до Поникава; ако их нијеси смлатио ти, не знаш ли ко је?

— Бог ме сам ја, одговори Радован: — а нико други!

Мићић одмах пошље оца мога у Крагујевац Кнезу Милошу. Тамо опет испит:

— Јеси ли ти побио Турке?

— Јесам господару!

— За што, од Бога не нашао?

— Да их је мање, Господару!

— Па оно су људи трговци.

— Ја то нијесам разбирао.

— А шта им узе?

— Ништа друго, осјем оно мало пара. Друго све скрхах у једну думачу.

Пише се, и све се нађе, чак и мали ножићи њихови.

Радован остане у Крагујевцу неко вријеме, па га отуд Кнез Милош пошље Мићићу, и доцније је био буљубаша доље на Рачанској караули.

Једнога дана кажу момци Радовану, да онамо на босанској страни, код турске карауле, има дебелијех ћурана, па би њима било драго, да онима, [143] који чувају од Срба Босну, узму пециво испод носа!

— Како ћете пријећи Дрину? упита Радован.

На кладама; пусти ти нас, буљубаша, па не бери бригу.

— Вала ите! рекне он као од шале.

Момци пријеђу, ухвате два ћурана, пренесу, испеку, и поједу у сласт.

— Е, али се дотле већ увео у Србији неки нови ред: измијењали се људи; дошли непознати међу непознате, па им је, као оно варошанину у гају свако дрво цер!

Прочује се у Ужицу да су покрадени неки ћурани, да су стражари прелазили преко Дрине, и још шта ти ја знам! Власт ужичка пише рачанском капетану мимо Мићића, да пошље тога буљубашу Радована у Ужице. Капетан га упути с писмом суду. Радован дође у Ужице; руча у механи, и распита: ко су ти људи у суду? Механџија му покаже имена судија. Радован није познавао ни једнога. Сад он помисли: да идем у суд, тамо не познајем никога; судије ће се бечити на мене, а ја на њих — не могу! Али шта ћу с писмом? Њега ваља предати ком пише. Радован зовне једног познаника, пружи му писмо, и рекне:

— Славе ти, дотурићеш то писмо суду; немам кад ја, журим се кући.

Познаник преда суду писмо. Радована потраже пред вратима да уђе у суд; нејма га; потраже у механи, нејма га: у вароши — нигдје Радована!

[144]

— Е баш је отишао у хајдуке, рекне један судија.

Одмах капетану писмо: „да се Радован дотјера везан“. Капетан га зовне, обезоружа, веже, и с два пандура пошље у Ужице.

— Мени је тада било, продужава Павле: — 17 година, и био сам у Мићића пандур. Кад чујем да оца мога везана гоне у Ужице, зовнем одмах својега брата од стрица Луку, те изађемо пред пандуре, отмемо мога оца, и одмах се сва тројица одметнемо у гору! Ето како сам ти ја постао хајдук!

Отац ми, и брат Лука, наскоро погину у потјери, наша се кућа раскопа, читава се села раселе, и толики људи изгину које од нас које због нас. Сву ту несрећу учини несретни Миљцо за два ћурана! Нека му Бог суди за то!

— Већ твоје и твога оца одметање са свијем је друго; али зашто се ето и данас људи одмећу, а нема ни турске силе, нити друге какве невоље?

— Нема, истина, турске силе али има људске муке. Има, не дао ти Бог патити, такијех мучица међу овијем људма, да некад хоће душа на лакат да изађе. Стари су се лијепо молили Богу да их „сачува од турске силе и братске пизме“; а некад је и сама кметска сила тежа од турске.

— За Бога, Чича Павле, над кметом има капетан, да стегне кметску силу, кад би она хтјела да пријеђе у зло.

— О, мој господине, па и капетани су људи; и њих има добријех као добар дан; а има их такијех [145] да се чудим како њихове жене и дјеца не побјегну у хајдуке од њих. И најпаметнији се човјек малко похаси кад осјети велику власт у шакама, а лакоуман полуди са свијем! Ја знам једнога капетана у кога послије ручка, кад устане од спавања, бјеше нарав као, Боже сачувај, у згранута; једном он изађе из собе послије спавања, а један сељак му рече: — Помози Бог, господине! Док ти се он дрну, шчепа човјека за прси, и гурну низа степене, те у мало, сиромах, врат не сломи! А прије неки дан, овај наш добросретник (показује главом на капетана у порти) истуче момка на свадби, на правди Бога; и сад чујем да се момак одметнуо!...

— А зашто га истуче?

— Ни за што. Каже: што ти је та кошуља тако куса, да ја морам да гледам у твој тур кад ти играш!! И обори га, па 25 као једну. А у момка је кошуља као и у другијех момака; само се њему тако учинило, и може му бити да бјесни!...

Слушао сам, рекох ја; — да се неки одмећу да се наносе лијепијех хаљина, — да ли је то истина?

— Да ви’ш има и такијех. У мене бијаше једном у чети један момак који причаше сам за се овако: „Море, кад сам слушао, како се уз гусле пјева за хајдуке; како они хитро гађају, како вјешто погађају, како дијеле добит; како се хајдуци одијевају, како им се сијају токе на прсима — одметнуо бих се, да бих знао погинути други дан“.

— Има ли, Павле у хајдука каква реда, каквих [146] правила за четовање; колике су вам чете, и како се кад владате?

— Ја сам хајдуковао с повећијем четама; некад сам имао и по 20 друга; али има чета и од 6—7 људи. Свака чета има свога харамбашу, кога дружина слуша без поговора.

— А ако који не послуша? упадох ја у ријеч.

— Одмах на поље из дружине; или куршум у прси!

— Кад се двије или три таке чете здруже, да заједно нападну, продужава Павле: онда над свјема узме власт онај харамбаша који је дотадашњијем унаштвом најчувенији.

— Шта бива кад харамбаша погине?

— Избере се одмах други гласањем.

— Како дијелите добит?

— На све једнако, па сваки од свога дијела одваја по нешто и даје харамбаши, те тако он има више од другијех.

— Како се владате кад се који ради у боју?

— Рањена хајдука дружина не оставља без велике невоље. А који погине, тога Бог да прости! Њега укопа или власт, или јатаци. У најстрашнијем часу чета се никад не расипа, него или умичу сви, или гину сви на једну гомилу!

— У које доба од дана обично нападате на куће?

— У први сумрак! рече смијешећи се игуман: то и ја знам.

— Да, у први мрак, прихвати Павле: — кад [147] су сви кућани дома, те ми можемо све да их узмемо под своју руку.

— Догађа ли се, да вас гдје одбију?

— Те још како? Једном смо нападали на кућу једнога попа доље у ваљевској. Бијасмо чули да је у тога попа остало благо војводе Петронија Шише, који је погинуо на Засавици. У први мрак банемо пред кућу, и одмах двојица узму попа међу се. Кажемо му да смо ми горски цареви, да је наш закон у силају, него нека нас слуша, ако жели да му се прође о мање муке.

Поп се изговараше да хоће да служи вечерњу, али и ми одосмо с њим у цркву. А у попа бијаше брат, опет поп, а туп па већ зарубљен. Поп се довијаше од сваке руке да умакне, али наша стража стојаше на обојим вратима црквеним. У пола вечерње, повика поп из олтара.

— Ух, ојађен ја, заборавих код куће требник!

— Ево га овдје, одговара недосетљиви му брат иза пијевнице.

— Није тај; они ми велики треба!

— Па они велики ово и јесте.

Поп погледа брата свога тако као да би га хтио пресјећи очима, па узе књигу, и врати се у олтар, те доврши вечерњу.

Послије вечерње одемо ми с њим у тор, напипамо најдебљу двиску, закољемо је, одеремо, и приставимо нешто да се кува а нешто да се пече. Поп је морао сам редовати око вечере; брат му је сједио међу нама; а попадија је спремала суде за [148] вечеру; на обојим кутњим вратима сједјела су по два хајдука, те чувала стражу. Нико живи из попове куће није могао измаћи, да што јави у селу за нас. Сједећи поред ватре, ја извучем из пушке шипку и гурнем је у жеравицу да се усија, те њоме да боцкам попа, ако одмах не каже паре. Поп, пјенећи лонце, и разговарајући с хајдуцима, није то ни опазио. На један мах му попадија проговори нешто пословички, али таком пословицом да ми ни један не разабрасмо. Поп малко поћута, па онда погледа у једна врата и рече:

— Ух, та нејма соли! И у тај мах јурну као стријела на она друга врата; прескочи преко стражара, умаче у мрак, и они час опали пушку и повика:

— Хај! помагајте, ево хајдука!

— Мало час, запуцаше пушке са свијем с противне стране. Ми пођипасмо; остависмо и вечеру и попову кућу, па стругнусмо уз липар.

Тако се поп ишчупа из нашијех шака, и ми одосмо на другу кућу, те се накнадисмо и за њега.

— На кога ви највише мрзите?

— На онога који нас проказује старјешинама; а прави хајдуци нападају и на оне који сиротињу глобе и киње.

— Како на путу сретате путнике?

— Како кад, и како кога. Најбољи смо кад простремо на друм шарпељ, па иза јеле викнемо:

— Себе не угаси, а мене украси!

Али за ког знамо да ће се џапати, ми га оштрије и сретамо.

[149]

— Шта обично радите кад дођете коме на кућу?

— Уцијенимо домаћина према његову имању, или према кривици, ако га каштигујемо за какву кривицу, па нам он или да уцјену одмах, или му ми оставимо рок, и одредимо мјесто кад и гдје да нам да уцјену. Послије тога, из те куће одлазимо не хотећи се ту ни воде напити. Ми једемо и пијемо само у кући пријатељској, или у оној с којом хоћемо да се опријатељимо, ма да јој што и узмемо.

— Шта обично радите дању?

— Дању смо на данику: спавамо, одмарамо се, чистимо оружје, и причамо. Даник тражимо на мјесту високу, отворену, одакле наш стражар може да види далеко на све стране. На данику нијесмо никад без стражара.

— Шта хајдук сматра да му је срамота и гријота?

— Вјеру хајдук не гази никада; из пријеваре не удара ни на кога, него и у најстрашнијем часу излази с кременом и правим својијем именом пред противника; даље, ми никад не нападамо на чиновнике, ма да нас они гоне: „они то чине по дужности“; никад не отимамо данка од кметова, јер је то „сиротињска мука“; посте постимо; Богу се молимо, и цркви прилажемо.

— Како се владате кад вас опколи потјера?

— Без големе невоље никад први не измећемо својијех пушака које смо из загође пунили. [150] У месо гађамо само кад своју главу заклањамо; то чинимо да не озлојеђујемо људе против себе.

— Куд се дијевате зими?

— О Митрову дне урочимо гдје ћемо се састати о Ђурђеву дне, па се онда разлазимо по двојица тројица по својијем јатацима, те зимујемо. О Ђурђеву дне сваки долази на рочиште; ко не дође, дружина му тражи било стрв било јав.

— Догађа ли се, да ком хајдуку додија хајдуковање, па да се врати и преда?

— Догађа се, или с тога што се њему самом досади тај занат; или што га салете рођаци који хоће да страдају с њега.

— Како се удешава и извршује така предаја?

— Који се хајдук већ склони на предају, тај ономе старјешини ком се предаје да поштену ријеч „да никад више не ће бити оно што је био дотле“, а старјешина опет њему заложи своју ријеч: „да му нико не ће ништа за оно што је учинио у хајдуковању“.

— А како се баш преда?

— Кад већ прегне да се преда, хајдук рашчисти што је с ким имао у хајдуковању, узме оставе, испуни обећања, смјести новце и ствари које задржава за се, па се онда ошиша, обрија, измије, одјене и наоружа — као да ће цркви на сабор. Сад, с више својијех рођака и пријатеља, дође оном старјешини ком је уговорено да се преда. Хајдук свакад гледа да то буде гдје је што више свијета, на прилику, гдје на сабору, или у вароши кад је [151] пазарни дан, итд. Под оружјем, подигнувши капу лијевом руком, а десну пружајући старјешини да се с њим рукује, хајдук рекне:

— Ја се предајем у твоје руке, и на твоју поштену ријеч!

По том, стојећи поносито, разговара се, и весело гледа као да се здрави с каквим милим пријатељем. И ако је у бесједи слободан, опет бира ријечи, и слабо говори о чем се не пита. Јатаке и друге послове из својега хајдуковања не ће тада ни поменути. Кад се хајдук већ преда, не трпи више ни да му се каже да је био хајдук.

— А за што се, Чика-Павле тако тешко хватају хајдуци?

— Држе их јатаци! Да нема јатака, не би јериле било ни хајдука....

— Готови су коњи! рече мој пратилац.

Сунце већ бијаше нагло ка заранке; мени је требало још то вече стићи у Кремна, а морало се узићи „уз Калдрму на Анатему“. За то се опростих с Јелисавчићем, и оставих Рачу и њен сабор. У Рачи сам бивао и послије тога; сабор сам виђао још неколико пута; али Чика-Павла више моје очи не видјеше. Он је, на скоро послије тога отишао с овога свијета.

III
Јатаци

[152]
»Казуј курво, дружину осталу,
И јатаке, куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали.

НАРОД. ПЈЕСМА

Село је Чајетина столица власти среза златиборскога; оно је четири сахата на југ од Ужица, а пола сахата на сјевер од брдоравња Златибора.

Чајетина је била средина власти и старога Рујна. У њој је сједио „велики сердар рујански, Јован Мићић“, највећи господар овога краја и страшило за Турке Бошњаке. Од многијех конака и зграда у које се смјештала Мићићева сила и богаство, стојаше до прије неке године само једна кућа с високим дашчаним кровом. У овој кући показују путнику једну собу у којој је жена Мићићева, госпођа Вукосава, пушком упљехала једну своју иночицу која се пожурила била да тако рано заузме њезино мјесто. И стоји зграда једна гдје веле да је боравио Младен Миловановић док није отишао у Очку Гору.

Послије Мићића, Чајетина се била заборавила; у конацима великога сердара пландовала су говеда, а по таваницама од његовијех соба плели су своје мреже вриједни пауци.

Иза тога је дошло вријеме те је Чајетина опет [153] оживјела; постала је средина власти и силе, врело рада и праве.

Али као што су старе механице мало личиле на нове гостионице „по плану“, тако нови заповједник у Чајетини мало личи на „великога рујанског сердара“.

Путујући с Мачката ча Златибор, уставих се у лијепој и великој гостионици чајетинској, да што поручам, и да коња одморим и назобим, јер одатле чак до Мокре Горе нигдје нема механе.

Пред „среском канцеларијом“ бијаше много људи: свађе међу њима не бијаше. Познаваше се да они нешто ишчекују. Гостионички слуга, постављајући да ручам, каза ми узгред да су то кметови среза златиборскога; капетан их је звао на скупштину.

— У триста добрих часа! помислих ја. Већ познајем готово све капетане у Србији. Многе сам виђао у раду, у вршењу обичне дужности; с многима сам путовао по срезовима; с некима сам се молио Богу на освећивању темеља школских; многима сам стављао на срце народну школу, и готово увијек имао сам само да се хвалим њиховом ревношћу и родољубљем. А сад овдје: пред конаком чувенога Мићића, у скупштини кметова Златибораца, ја могу чути што досад нијесам имао прилике да чујем. Него се малко преварих у нади; скупштина бијаше врло кратка.

Пошто су кметови дуго сједјели, дуго очекивали, често погледали, изиђе, најпослије, међу њих [154] капетан. То је човјек омален, црномањаст, црвенијех очију, а поцијепана гласа. Људи пођипаше на ноге, и, похиташе по обичају здравити се с њиме. Сваки лијевом руком помицаше за потиљак свој вес или црвени шал, као да би га хтио скинути, а десном се машао као да би се хтио дотаћи господинова скута и пољубити га, па не узевши ништа руком, враћао би је к својијем устима, те би многи љубио себе у прсте. Чинећи рукама тако, они обично говораху:

— Здраво освануо, господине? (а давно је био велики ручак).

— Добро! одговараше господин тек десетоме од њих, очевидно не марећи ни мало за те старинске изјаве поштовања.

Поздравише се сви; искашљаше се; ућуташе се....

Капетан, послије неког разгледања, поче:

— Звао сам вас да вам кажем, да овако не ћу више да трпим!...

Сви ћуте.

— Разумијете ли! Овако више ја не трпими. Хајдуци ће скоро у по по дне односити робу из ужичкијех дућана! Ви сте сви јатаци; сви сте лопови! Или ћете хајдуке похватати, или ћу ја вас све раселити. Влада ми је додала: пола Златибора да попалим, нико ми не ће рећи ни црне су ти очи у глави! Тако лоповима и треба! Ви сте утувили Мићића? Ја ћу вам бити сто пута гори од њега!...

[155]

Људи ћуте, брекћу од муке, погледају час у земљу час у небо, час један у другога а по некад и у бесједника. У том ће се истаћи један од Оцокоља те му одговорити овако;

— А и треба, душо рајска, све нас да раселиш и попалиш. И то је још мало, каки смо ми, а како нас учиш ти! Нијесу нама тако говорили они прије тебе, а да су, богдица, куд би данас наш крај био?...

— Ја ћу овако, да знате: лопова не трпим! не ћу глас да му се чује у моме срезу!

— И немој! виче Оцокоља: — удри му мјесто гдје ногом стане! Удри! посветила ти се, удри!..

— И хоћу да бијем док траје љесковине. Чули сте! Сад идите!...

Капетан, послије тога, дође у механу, а кметови се жураху кућама, јер доба бијаше радно.

Баш кад полажах од чајетинске механе, стиже ме стари један познаник од Пањка, и поздрави се са мном. Обрадовах му се, јер ми је био друг преко свега Златибора. Пустивши свога пратиоца да иде напријед, ја се с познаником могах сит наразговарати.

— Јеси ли и ти био на овој скупштини? упитах ја.

— Био сам на тој капетановој залудници а нашој дангубици, одговори он преко воље.

— Није зар?

— Вјере ми тако! Сазвао толике људе у ово радно доба; држи нас овдје од јутрос, и шта да нам [156] каже? Да неће да трпи хајдуке; и да му је ђоја додано да може попалити пола Златибора?!

— Рашта говори тако?

— Рад своје метиљаве памети. Још није видио ни мртва хајдука, а разобадао се на људе који не знају ни нашто иду вечерас кући. Можда ће их довече хајдуци пржити, а он их сад назива јатацима и лоповима.

Одговористе ли му који што на то!

— А ђе ће се паметан човјек наткачивати с будалом, која још има власт у шакама? Зове нас на скупштину, божем да нас за нешто пита, да се нешто с нама договара, а кад тамо? он нас само изгрди, па „Хајте кући!“

Збиља, Миловане, упитах ја: — кад помену јатаке, је ли истина да овдје први људи примају и заклањају хајдуке?

— Истина је цијела, одговори он.

— За што?

— За невољу, господине. Овдје би јатаковао патријар, кад би морао овдје да живи. Ено погле, шта је тамо мала! (А већ изађосмо на Градину, и пред нама пуче Златибор као какво заталасано зелено море). Све је то под хајдучком руком. Кад год хоће, могу човјеку да учине грдну штету.

— Јесу ли то већ чинили коме овуда на суватима?

— Јесу, ја како: од једнога трговца из Ужица искали су нешто кремења и неколико пари омашака. Он био нешто срдит, па одговорио;

[157]

— Не ћу ја обуват’ лопова!

Хајдуци, послије тога, њих двадесет, дођу ноћу, на његов суват, повежу му чобане, а преко волова (50—60 грла) оборе плотун од 40 пушака. Стока се престрави, и прсне куд које. Тражио је волове, послије, читав мјесец дана, и чини ми се није никад свију ни скупио.

Ето колико су га стали неколики опанци. Па тај човјек живи у Ужицу, и овамо долази само дању с друштвом; а да живи овдје?... Ми овуда очекујемо свако вече, да нам кутња врата отвори грлић од хајдучке пушке.

— Како хајдуци смију тако да нападају; зар се не боје и они себи?

— Не умијем ја теби испричати све како се они довијају да нападну баш онда кад им се домаћин не може да одупре. Прије сам изгонио неку ракију горе на Јавор, па ми прича један човјек из Ивањице ово чудо од Јевђовића:

„У Драгачеву, вељаше ми он, има неки газда Перо, домаћин на гласу. Јевђовић је рад био да му удари на кућу, али није могао, јер Перо држи по 4—5 момака који по вас дан спавају, а ноћу сједе на казану, гуде, пјевају, и Газда-Пера чувају.

— Јевђовић се и ту досјети. Преобуче се у масне кириџиске хаљине, па се упути низ Драгачево. На путу сретне баш Газда-Пера и упита га:

— Молим те, брате, гдје је кућа газда Петра Јоковића?

— А што питаш, одговори Јоковић?

[158]

— Ја сам кириџија; озго ми иду момци с коњма, а ја грабим напријед да купим ракије, те сјутра да изагнам горе на Јавор. Чуо сам да у Петра има на продају ракије.

— Ја сам Петар, рођаче, одговори питани: него ме ти мало очекни, док однесем раденима ручак па ћу се одмах вратити.

— Хајдук се извали у хлад, и сит се наспава, а кад се Перо врати, заједно дођу Петровој кући. Пробају двије три ракије. Одберу једну, и прекину цијену: по 60 пара оку. Жене зготове вечеру, а Перо, надајући се у вече кириџијама који докле не оду, хајдуци не смију ударити на њега, отпусти за то вече, момке, да се испавају.

У први мрак, Газда-Перо и трговац сједијаху у кући поред ватре, кад се у један мах обоја кутња врата отворише, и синуше грлићи од пушака.

— Газда-Перо! рече на то трговац: — ово су моје кириџије; него деде саде покажи се:

— Осијеци! одговори Перо; твоје је да даш цијену, а моје — да се цјењкам.

— Сто дуката! рече харамбаша.

— Петар уста, упали свијећу, сиђе с харамбашом у подрум, нађе једну кесицу, и даде му је говорећи:

-— На, харамбаша! Ту је сто дуката; томе сам се ја давно надао.

Јевђовић преброји новце, и, видећи да је равно сто, одвоји педесет и врати газди рекавши!

— Кад си тако добар човјек, право је да половимо! [159] Ево ти педесет, а нама је доста педесет. Докле сам год ја жив, ко те од хајдука дарне, ја ћу се с њим рачунати.

Пољубе се, вечерају, и растану као какви пријатељи.

— Сили се мора мостити, рекох ја: — него има ли ту људи којима је јатаковање као неки занат?

— Да ви’ш па има и такијех. На једнога домаћина нападну хајдуци један пут, и два пута, па их он одбије; али се зна да га они не ће оставити докле га не увребају како желе; за то он, послије тога, већ тражи кога човјека који је с хајдуцима пријатељ, и преко њега се годи с харамбашом; колико да да, па да остане на миру? Тако се уговори уцјена између домаћина и харамбаше преко јатака, и кућа је послије мирна. У таком послу бива људи свакојакијех: једни откину нешто од домаћина што га заклањају од хајдука; а од харамбаше се наплате што хајдуке чувају од потјере. Али има и такијех бездушника који из освете наведу хајдуке на некога те га затру са свијем.

— Могу ли доиста јатаци тако да склоне хајдуке, да им потјера не може ништа?

— Некад би ти стала памет, кад би видио шта ти људи смисле и како се довију. Ено видиш ону бркљу (а баш пролажасмо поред једне бркље пасуља у њиви). Шта може ондје бити друго до онај неомлаћени пасуљ? А често се догађа да је једна така бркља хајдучка потајница. Доље у земљи под [160] бркљом некад је толики подрум, да у њему могу рат да спавају десет људи; и ту ти има свакојака јестива, па чак и метојискога вина. Или, на прилику, у човјека је под кућом подрум, а у подруму каца с купусом. Друго нејма ништа. Каца је пуна пунцита: расо се може прстима да дохвати. Овај наш капетан изиђе једном у потјеру, па сиђе у један такав подрум, и, видећи само кацу у подруму, срдито викне;

— Та није хајдук слијепи миш, да падне у ову кацу; па и миш би се удавио.

А хајдук је био баш у тој каци, и слушао шта говори тај капетан,

— Како у каци?

— Ево како: домаћин гради сам своје суде. Ту је кацу, надајући се таком колачу, заднио на половини тако да је она од половине на ниже шупља, и у тој доњој шупљини сједи хајдук док потјера прође, а послије изађе и части се! Некад пријатељи склоне хајдука „над капетанову главу“!

— Како то?

— Лако; сакрију га на таван од оне куће, у којој је капетан. Све се куће претресу, а о тој се бар ништа не сумња. И тако хајдук престоји „над капетановом главом“ док потјера пријеђе, па се послије без бојазни гости!

— Чине ли им јатаци све те услуге за паре, или за друго што?

— Што год хајдуци нахарају пара, готово све [161] им однесу јатаци; али и тим парама не би они могли платити све услуге које им се чине.

— А рашта им се чини све то?

— Не знам како да ти кажем. Прије свега, треба да знаш, да рђа не иде у хајдуке. Хајдуци су обично момци отресни, вриједни, јуначни, често и лијепи на очи; зи њима свакад иде велики глас; да се не боје никакве силе, и да гину без лелека. Осим тога, они врло ријетко узнемирују дјецу, дјевојке, жене, и старце; сиромасима још помажу. Једном су хтјели да запале из освете једну кућу, па су најприје заповједили да се изнесу колијевке, и сва чељад да изиђе на поље. Послије су гурнули угарак у кровину. Може бити за то млађи свијет и не мрзи на хајдуке. Њима некад дјеца пријатељују не може боље бити. Једном начелник Ђелмаш иђаше у потјеру. С њим бијах и ја. Идући уз једну страну, опазисмо да озго најаша једно дијете на кобили; али чим видје нас, оно се сковитла те паде с кобиле, а кобила у трк побјеже натраг.

— Брже ухватите оно дијете и кљусе! рече начелник.

— Дијете момци ухватише, али кљусе побјеже. Кад ми кући гдје нам је шануто да су хајдуци, али они већ охладили!

— Ко вам каза да ја идем? упита начелник.

— Кобила! одговори домаћин: Дјетету је запријећено, чим опази потјеру, да спадне с кобиле, и њу да пусти, па ће она одмах дотрчати к своме ждребету које је овдје задржано!...

[162]

А једном, у Муртеници, изиђе хајдук Тртовић пред једнога трговца из Сјенице и викне:

— Стој!

Сјеничанин стане.

— Ко си ти? упита хајдук.

— Трговац из Сјенице; идем у Златибор, за стоку.

— Колико носиш новаца?

— Равно 1400 дуката у бисагама.

— Јесу ли све твоји?

— Моји су само 400, а 1000 сам узајмио.

— Можеш ли се заклети да су само 400 твоји?

— Жива ми дјеца, само 400!

— Дај 40 дуката! па иди својијем путем.

Трговац плати десет од стотине и оде.

Послије двије године, ухвате га опет; али трговац сада бијаше огољео, и осиротјео; иђаше као калауз.

— Јеси ли ти тај и тај? упита Тртовић опет.

— Ја, главом!

— А што си таки ти? што ли ти је таки коњ?

— Страдао сам; говеда ми помори куга; затрх себе и оштетих толике своје повјеритеље.

— Мореш ли се заклети да је то истина?

— Очију ми, које ме воде по свијету, све је цијела истина.

— Е, стани!

— Тртовић тргне кесу, изброји 40 дуката, и предајући их некадашњем трговцу, рекне;

[163]

— Кад си имао, дао си: а сад кад немаш, узми ове паре, те храни дјецу! Дако ти Бог помогне, да се повратиш!

— Како то ти причаш, хајдуке је овдје врло тешко затрти?

— Нијесам ти ја ни стотиниту испричао. Хоћеш ли вјеровати, да јатаци по некад, кад потјера притисне сав један крај, прометну хајдуке потјери за леђа, те изгледа да хајдуци гоне потјеру, а не потјера хајдуке! И докле потјеру пробија мртви зној по Чиготи, Пањку, Торнику, и Муртеници, дотле хајдуци идући за њом, без бриге једу јањце и цицваре...

Послије овога дугога разговора, опростих се с Милованом, својим познаником, и окретох западно ка Мокрој Гори.

Након повише дана стигнем, преко Јабланице, у Доброселицу. Ово је село већ на Увцу. Стари људи причају да се то село звало Злоселица, па дошао једном Цар Стјепан на конак горе на Царево Поље, у Златибору. Из села Злоселице донесу му за вечеру погаче, бијеле, као бијели снијег.

— Одакле је ова погача, овако бијела? упита цар.

— Одавде из Злоселице, Царска Круно! одговоре Злоселичани.

— Какве Злоселице? Не може бити Злоселица село у ком роди овака погача. Од данас нека се то село зове Доброселица! Царска се не пориче: [164] Село се то и данас зове онако како је казао Цар Стјепан!...

У Доброселици има стара дрвена црквица. Више цркве су три дебела бора који су можда гледали Цара Стјепана кад је туда пролазио. У једном од њих бораве челе још од незапамћена времена. Један је човјек огледао да их исијече, па му је замрла сва кућа. Од тога доба не смије нико ни да их дарне. Малко ниже цркве, општинска је судница. То је као једна шупа од борових брвана. Мјесто прозора пробушене су неке четвртасте рупе, кроз које се не може ни глава промолити. На њима је, мјесто хартије или стакала, разапет овчи бураг. Свак се може и сам досјетити како је видно у згради овако освијетљеној!

У овој доброселичкој судници застадох окружнога начелника, и пуно људи око суднице. Начелник, говорећи на само једноме Златиборцу, ређаше му овако:

— Сад Кнез гледа у мене, а ја у тебе. Кнезу пишу цареви, и веле:

„Хоћеш да ти се дода више, а нијеси ни то уредио како треба. Земља ти је пуна хајдука. Докле земљу не уцигураш тако, да жена с накитом смије заспати усред Муртенице; и докле год новци, које човјек остави на путу, не буду мирни бар за седам дана, дотле ти не дамо Босне и Херцеговине.

— Ето како цареви пишу Кнезу, вели даље начелник, а Кнез мени не заповиједа него ме управо братими:

[165]

„„Не велим ти да поубијаш хајдуке; ја нијесам жедан њихове крви; него сам рад, да их нејма, јер од зла гласа њихова не могу ништа код царева да урадим за Србију. За то гледај како год знаш да хајдука нестане на том крају!

— Е е! хвала Богу! вели у некој двоумици Чича-Паун.

— Гледај ти, Пауне, гледај, да ми помогнемо Кнезу; а управо није Кнезу него нама, јер је њему и овако добро.

— Оно, господине, почиње Паун развлачећи: — кад је тако, да навалимо сви, само да се не зна за нас.

— Боже сачувај! Ја, ти, и ова земља.

Тако начелник пушташе преда се једнога по једнога од брчнијих Златибораца. По што је са свакијем проговорио по неколико ријечи на само, изађе пред судницу, и осталијем сељацима рече јавно овако:

— Браћо! многи вас би желели да ми се што пожале на кмета, на ћату, или на капетана. И сам капетан пише ми, да су му хајдуци одвели коња из ара. Али за овај мах, ја не могу ништа од тога расправљати. Заповјеђено ми је да изађем пред овога путника, и да њему помогнем, да прође свуд куд жели. Он што види и чује пише у књиге, па зато ми ваља олакшати му да види и чује све што му се чини да је вриједно.

— Зашто им тако говорите? упитах ја начелника, кад остасмо сами у судници.

[166]

Он погледа свуд око себе, баци очи на таван од суднице, па, спустивши глас, одговори:

— Да заметнем траг; и да отклоним сумњу од јатака који су овдје говорили са мном; јер све ово ноћас до пола ноћи могу знати хајдуци.

— А мислите ли што против хајдука?

— Мислим; али докле не обиђем све; докле не склопим цио план, не смијем ни ријечи прословити, да се не осрамотим, и да их не осилим више.

IV
Даник

„На данику, хајдучком одморку“

Попов је Колац међу Чиготом и Торником; то је један поширок избрежак на јужном крају правога Златибора. Ружан је случај оставио име томе мјесту. Тамошњи паметари овако о том причају: Два се села прела око тога мјеста. Нека страна потплати некаква несретна попа да јој посвједочи криво. Поп пристане да прими неку мраку, а да изгуби душу; наспе у своје чизме земље из онога села које га је било потплатило, па се закуне да „стоји на земљи тога села“ (ком је хтио да помогне). Судија повјерује поповој клетви, и кривда добије а правда изгуби! Доцније се то дозна, и попа жива набију на колац на оном мјесту где се заклео криво! И данас, кад један колац иструне, [167] сељаци побију други, нови, да се не заборави ни попов руг ни кривоклетников страх.

Једнога од пошљедњих летњих дана, у ријетком борју, на Попову Коцу, по густој трави, лежаху хајдуци на данику. То бијаше чувени харамбаша Маринко Раков, с двадесет и једнијем другом својијем.

Хајдуци сви обријани, очешљани, бијели у лицу као људи које не жеже илинско сунце. На њима су бијеле кошуље, и готово у свакога оваке хаљине: гуњче, чакшире, и копоран од врана сукна, вермен од црвене чохе, скројен по арнаутски, на глави сваки носи вес и покраћу свилену кићанку; појас вунени, народни, па по појасу силаје; на ногама сваки има чарапе и опанке притегнуте уз ногу каишима, а на леђима сваки носи струку и торбу. У торби се находи: барута, кремења, дувана, хљеба, меса, пљоска ракије, игала, конаца, жута воска, платненијех крпа, и другијех ситница.

Од оружја сваки има дугу арнаутку, или џевердан на кремен; два пиштоља и јатаган, кесе фишеклије, ножић, огњило, и мазалицу о каишу.

Маринко пак имаше на себи чошне чакшире, а на прсима му се сијаху токе од грла до појаса; на глави му бјеше вес с дугом свиленом кићанком; на врату му се љуљаше сребрни ланац од сахата; оружје му је све заљевено у чисто сребро. Он један не ношаше торбе, нити струке; тиме се одликоваше од другијех хајдука, другова својијех. Могаше му тада бити 40—45 година. Човјек је [168] то стасит, црномањаст, бијел у лицу, а од два своја красна брка, десни бијаше увиљашио на више, а лијеви на ниже.

Докле су хајдуци пословали шта који око оружја, око обуће, или око силаја, дотле је харамбаша, наслонивши се на један бор, жудно погледао свуд у наоколо, и као да је некога врло нестрпљиво ишчекивао.

— Дуг овај дан као гладна година, рећи ће он онима који му бијаху ближе: — сунце као да се закачило не небу.

— Ба! миче се, харамбаша! рече смијешећи се Јоксим Дрчела, који је био заспао у хладу а пробудио се на сунцу.

— Ово није на добро, продужи харамбаша као сам себи да говори: — трећи дан! и никога од нашијех људи! да је бар који од вас да што прича, не би ли се сунце брже макло. А, Грујо знаш ли што?

— За овај мах, харамбаша, баш ништа; мањ како ме једном хтједоше да исцијепају пси на Миканову стану, у Семегњеву?

— Милошу! зовну харамбаша Кузеља, чисто заборавивши шта му одговори Грујица! — Море Милошу! зар сад нејма ни оне виле посестриме твоје? До сад је бар она теби свакад дотурала глас....

— И ја с тога зебем, харамбаша! Нос ме сврби, образи ми горе: добра није, нити му се надам.

— Е, де причајте који, понови Маринко: — [169] ако је пред нама зло, биће га доста и кад га угледамо. За сад да говоримо о добру. — Дед’, ти Симо!

— Аратос га било, све ми отишло од памети; осим да вам причам како сам једном, у Јабланици, бјежећи од потјере, изнио на ону страну Увца пун пунцит тур воде?

— Симо, брате! рече Стовраг: — ти си знао да је далеко обилазити Увац, па што нијеси увјежбао бродове? Него ја вама да причам како смо ми исповиједали Попа Мика.

— Е?.. учини харамбаша.

— Вјере ми јес!

Хајдуци се примакоше ближе, а Стовраг отпоче.

— Запечатио се Поп Мико, болан, па не ће ни кремена да пошље хајдуцима. Добро се живи с господом; свако друго, треће ли вече има на конаку кога господина или пандура, а држи и псе зле. Куд год иде, иде с друштвом, враћа се кући за висока сунца, а у нурији ноћује у људи са свијем поузданијех?....

Ми му једноч поручимо да се сјети и нас, а поп ти се осијече:

— Не тече Мико пара за лопове!

— Лијепо, Попе Мико, лијепо! Бој се хоћеш платити скупље?...

Једнога дана пошљем ја двојицу те разврше попово сијено, па однесу по бреме у јељак; они нијесу оба ишли једнијем путем, него двјема путањама на двије стране. Путање те, полазећи од котара, ишле су све даље једна од друге, а кад су [170] ушле у честу, онда су се сужавале док се нијесу саставиле под бором гје смо сједјели ми. Носећи сваки своје бреме, они су навлаш трињили уз пут да им се познаје траг.

Пред ноћ дође Поп Мико да обиђе котар, и кад видје развршено сијено, стаде викати и клети:

— Хеј! убила га света Богородица! ста уцили клетник! Хеј! врат сломио, јунаце, да Бог да! И вис, двојица су, један однио тамо а други овамо! Трциде ти, дијете, рече синчићу који бијаше дошао с њим: — тијем путам, а ја ћу овијем, да видимо: ко се то ортаци са мном у мом котару?

Дијете замакне у јељак на једну страну, а Поп Мико на другу. Идући по трагу и непрестанце кунући, Поп Мико није ни осјећао да улази дубоко у честу. На један мах викну му Браловић:

— Стој, Попе!

— Стојим, брате, стојим! уситни попо и устави се. Браловић га доведе међу нас. Још се нијесмо ни упитали с њим, а с друге стране доведе Дудловић попова сина.

Поп видје где је, па се стаде молити и богорадити да га пустимо.

— Број, попе, 100 дуката, па иди; и кроз један сахат не казуј ником ништа, а послије ако хоћеш лупај и у звона!

— Немам, тако ми то било, тако се ово свило, превијаше се он: — него да пошљем дијете кући да донесе.

— Не! Дијете је дијете; може ком проказати, [171] него иди сам, а дијете нека сједи овје. Али, ево сахата, ако за сахат не дођеш, наћи ћеш овдје од сина само череке!..

Оде. Не прође пола сахата, ето га. Изброји 50, па се стаде превијати да му опростимо.

— Да си мање бјеснио, могло би бити и тако; а овако — број па ћути, да не игра кундак!

— Поп се пропипа, и изброји још 50. Пребројим ја на ново све, и нашавши три бушена кажем му:

— Или дај три здрава; или ове закрпи половницом!

— Поп даде 6 гроша. А ја њих његову сину, да купи вес.

— Је ли доста? упитах дружину.

— Доста! одговорише другови.

— Е Попе Мико! Ходи сад да се пољубимо! Довде је био пазар: а одсад си ти наш гост. Да једемо заједно соли и хљеба.

Послије вечере растасмо се; он с дјететом оде кући, а ми у планину.

— Аферим, соколе! рече харамбаша, а очи бацаше на све стране: — Ни откуд никога! Сунце још високо: зна ли још који што?

— Ја бих вам могао причати како сам једном пустио сузу за Турчином, рече Јован Дуковић, осмјехнувши се.

— За Турчином пустио сузу? упита зачуђено харамбаша.

— За Турчином, за Турчином, ја оволики! понови Дуковић.

[172]

— Ваљда је био који од онијех бољих Турака, којијех данас већ и у Шаму нејма, како ми се чини. А дела причај ту своју жалост! Кузељу! учини опет харамбаша обрнувши се Милошу, еда штогод, кад толико гледаш?

— Ништа! одговори Кузељ.

— Ви сте слушали, почиње Дуковић; — за Турчина Рема, из Босне, који је већ био у душу такао јадној сиротињи босанској. Једном ја пријеђем у Осат, и ручам код побратима Илије. Неко отиди те то докажи Рему, а он дозови Илију, и испребијај га на мртво име. Кад ми дође глас о том, зарекох се да му вратим мило за драго. Тад ја биј у чети Јелисавчића. Харамбаша нам бијаше отишао у Црну Гору, да се ожени још једном женом поред оне у Заовинама, а ја остао с неколико друга у Подрињу.

Не прође много, а допаде човјек и каза нам:

— Ремо био у Сребрници, па отуд сјутра иде у Вишеград. Да га искушају: хоће ли водити друштва, неки су му помињали, да има око Дрине хајдука, а он одговорио:

— Још није саљевено зрно које би могло згодити Рема!

Ми брже на кладама пребродимо Дрину, и западнемо у згодну бусију.

У Рема је био коњ што га није било на далеко; оружје му је свакад оправно; око свакад поуздано, а да му је и срце јуначко — то смо ми [173] одавно слушали. Чекајући га, ми смо се надали срећи, а прибојавали и од несреће.

На један мах угледасмо путника на ђогату од арапског соја; очи у коња сијевају као у риса, предњим својијем ногама чисто закопава корачајући; главу носи поносито; а јахач га држи уздом те иде у најтиши ход. Рему је могло бити 35—38 година. Висок, богињав у лицу, развратастих усана, с големом бијелом чалмом око главе, он је био онолико ружан колико му је коњ био лијеп. За појасом Турчин имаше два пиштоља и јатаган, о рамену крџалинку, ево ову, а пред собом двије кубурлије. Путујући тако тихо и безбрижно, Турчин лагано пјевуши некакву љубавну пјесму. Кад се већ зачу коњски бат, и кад ваљаше викнути му — стој! играше ми срце у грудима као да хоће да искочи. Кад се упореди с нашом засједом, ја викнух:

— Стој Турчине! Он се појми за пушку, али наше бјеху брже, и он мртав паде на земљу. Коњ му стаде над њим као укопан. Узесмо од Турчина све што нам ваљаше; лешину му бацисмо у Дрину која туда протиче, а коња најурисмо на траг, не би ли отишао да јави гдје му је газда. Иза тога се вратисмо овамо и одосмо у Тару. Послије неколико дана, дође нам пријатељ и каза да од Ужица иде потјера, него да се склањамо куд знамо. Ми опет предеремо преко Дрине, и тамо чујемо да за Ремову смрт још нико и не зна.

— Хајде да прођемо поред оне бусије, рече Колаковић: — гдје оно паде Турчин!

[174]

Приближисмо се, и имамо шта видјети! Ми смо лешину бацили у воду, а она је погодила у вртлог, па се још врти у виру у који је пала: матица никако не може да је захвати да однесе. Али да видите чуда од коња! Он се није хтио маћи од обале; изгризао је сву траву и све трње по страни; осушио се као кука, па само гледа у свога газду у вртлогу, и рже за њим. Ми га најуримо одатле, али мало час он се врати, стаде ходати обалом и тако тужно рзати, да ми се учини е хоће да скочи у воду. Кад видјех колико коњ жали свога господара, право да ви кажем, ударише ми сузе на очи.

— У тога је коња било више човјештва него у његова господара, рече харамбаша.

— Лијепа ти је прича Дуковићу, рече Стовраг, али одиста нешто невесела. Него нека Колаковић приповједи како је Божо Кулић преварио калуђера: то је за смијех.

— Е, деде Колаковићу! рекоше њих два три у мах.

— Па ви то сви знате, одговори хајдук.

— Не знамо, не знамо, него де причај!

Колаковић поче:

— Божо Кулић, стари хајдук, и препредени ширет, дође у манастир Рачу, игуману, и рекне:

— Господине игумане, ја бих се причестио, ама сам се нешто огријешио — куснуо сам из лонца из кога се прељева! Ако ми хоћеш духовати, и причестити ме, даћу намастиру ждријепца што га нејма у паше.

[175]

— А зар се баш прељева, Божо? упита игуман смијешећи се на тако лијеп прилог, и живље бројећи своје бројанице.

— Прељева на све стране, Бога ми, духовниче!

— И ти баш кусну?

— Куснух, духовниче!

Игуман малко поћута, па онда рече:

— Кад није било по лонца, него се већ прељевало, што му драго, причестићу те; и тако се нијеси причестио има, бој се, двадесет година?

Божо веже ждријепца у ар, причести се, и, почашћен, оде весело кући.

Сјутра рано ето намастирскога слуге који чува стоку на Барама, и стане се јадиковати игуману:

— Нејма нам најбољега ждрепца из ргеле.

— Откад, весео био? пита игуман.

— До прексиноћ у вече био је, и ето га сад нејма.

Игуман одмах сједне писати писмо капетану, да се поручи на оној страни, у Босни, куд је мислио да је коњ преведен. Слуга, међу тијом, оде у ар, да види јахаће намастирске коње, па на један мах завиче отуда:

— Господине, господине, еве нашега ждријепца у ару?

— Каква ждријепца у ару? осијече се игуман: — кад је то мени писао Божо за причешће?

— Какав те ојађени Божо нашао, игумане? Ово је наш ждријебац!....

Игуман не вјерује него пусте ждријепца, а кљусе правце на Баре, у ргелу.

[176]

—- Право има Божо, шапће игуман сам себи: — баш се прељева, кад ја овдје остарјех па својега кљусета не познајем!...

Слушаоци се слатко насмејаше, осем Кузеља који, међу тијем, рече харамбаши:

— Има неко! И сав бјеше пренеражен.

Мало постаја, а путањом од Царева Поља указа се једна жена с преслицом за појасом и с дружицом у руци. Она тјераше пред собом у порожју једно врло мирно јуне.

— Она жена тражи мене, рећи ће Кузељ: — да одем пред њу, харамбаша!

— Иди брже, и види шта је!

Кроз неколико тренутка они се сусретоше под једним бором, и сташе се разговарати. То бијаше млада мека од својијех двадесет до двадесет и двије године. Није ни лијепа ни ружна; али кад јој се, докле говораше с Милошем, заблисташе, сузе у очима, кад се неколике спуштише низ дуге образе њене, онда она поста тако лијепа, тако красна да се, мислиш, ни највећа лепотица, кад је равнодушна, не би могла мјерити с њоме.

— Милошу, слатки Милошу! говораше она: — бјежи, бјежите! На вас иде од свуда страшна потјера!

— Ко иде, Симка! пита је Милош: — Нама нико ништа не јавља.

— Не ће нико ни доћи да вам јави; не умијем ти ни ја казати шта је и како је, само ми срце вели да ћете страдати, ако се час прије не уклоните [177] у Муртеницу, преко Увца, куд било даље одавде.

— Шта се чује за нас у селу?

— Не знам шта да ти кажем, тек је велико зло. Откако је оно начелник ноћио у Доброселици, и тамо многим људма казивао шта му пише Кнез оздо из Биограда, од онога доба сви ваши пријатељи јече као рањеници, и моле се Богу: или да се ви предате, или да умакнете. Другојачије ћете сви изгинути; него, Милошу, тако ти наше милоште од онијех сретнијех дана, бјежи, бјежи, бјежите сви!

Говорећи те ријечи, Симка гледаше у Милоша тако ватренијем очима као да би га хтјела очима узети и с њим полетјети некуд ван опасности.

— Симка, Симка, хвала ти за то! Код толиког блага мога, нема никога да ми јави за зло, него једина ти, душо слатка! Ако останем жив, показаћу ти колико то цијеним!

Руковаше се; погледаше се; и, мислиш, очи им се стопише у очима.

— Милошу, бјежи Милошу: рече Симка полазећи.

— Одох одмах харамбаши. С Богом Симка! Хвала ти по хиљаду пута!

Симка отјера јуне натраг, а Кузељ се врати у борје међ’ дружину. Све очи бијаху окренуте у њега, а он, гледећи у харамбашу, овако свима одговараше:

[178]

— Моја несуђеница Симка! По што се ја одметнух, њу на силу удадоше за другога, али је она срцем све једнако моја. Толико пута досад она ми је склонила главу од потјере. И сад је с тешком муком продрла овамо, да ми каже да је потјера са свијех страна, него да бјежимо што прије можемо.

Право ти је казала! рече Маринко: — Не видите ли да толико вријеме нејма ни једнога нашега пријатеља?

Он још бијаше у тој ријечи, а стражар од Торника допаде и шану:

— Потјера!

Хајдуци, док би ударио длан о длан, упртише све своје на леђа, и, разређено, али не губећи један другога из очију, упутите се ка Чиготи.

На двјеста корака напријед, опазише да и с те стране иде потјера.

— Прими у десно! викну харамбаша.

Али мало час видјеше да и тамо има засједа.

То је ишло тако брзо да хајдуци још не бијаху смислили куда да окрену, а прваци од потјере већ им се примакоше на пушкомет.

Хајдуци, по обичају, не хоћаху пуцати први. Али кад Малиша Гојковић, буљубаша, који вођаше потјеру, јуриши у њих, и обори на мјесто хајдука Араповића, онда пушке запраскаше с обје стране. Попадаше неколики момци мртви. Харамбаша, Кузељ, и још неколики хајдуци, умакоше онамо пут села Љубиша и Бијеле Ријеке!...

[179]

V
Харамбашина Глава

„Изгинуће један уз другога
Не ће побјећ’ један од другога.

Тек што се расвањиваше, а ја се већ опростих с пријатељима који бијаху уранили да ми пожеле сретна пута: захвалих Чича-Јови за љубазни дочек, и кретох се из Пожеге пут Ариља.

Вријеме бијаше ведро, али магла, која свако јутро пада на Пожегу и њену околину, бијаше испунила сву ону падину коју су издубле воде: Моравица, Бјелица, Дјетиња и Скрапеж, и од мојих очију заклонила и Јелицу и Смишаљ и Кошуту тако, да се, осим пута и најближега дрвећа, не виђаше даље ништа.

Ја сам јахао напријед а пратилац мој, Тома Кукањац, за мном. Ишли смо ћутећи. Ја сам мислима прелијетао све узбрдице и низбрдице, све косе и потоке, које бијах рад да пријеђем тога дана, али сам чисто зазирао да Томо то не дозна, и да се не уплаши од толикога и такога пута за један дан. Пожега, Ариље, Радобуђа, Гривска, Крушчица, Висока, Љубиш, Стража, Бијела Ријека, Градац — и тек ту конак!

Ко зна како је путовати средином ариљскога среза, ласно ће појмити колико је та жеља дрска; а ко то не зна, вриједи му ово да зна: једном је окружни начелник тражио негдје у средини тога [180] среза мјесто за среску кућу, и нигдје се није нашло ни толико равнице да би се могла начинити осредња среска кућа, ар, и једна механа!...

С такијем мислима ја већ стигох на Дјетињу, код села Почече.

— Стан’де, господине, рећи ће ми Томо: — да протјерам ја напријед! мој ће коњ бити слободнији на води.

Ми нагазисмо на Дјетињу готово напоредо; мој коњ бијаше жедан, и ја, сјетивши се поуке Кнеза Милоша по којој „љети колико вода пребродиш толико пута коња пој“, пустих узде кулашу, нека се сит напије бистре воде са Дјетиње. Томо, међу тијем, пребродивши на десну обалу, окрете се к мени, и очекиваше, да опет прођем ја напријед. А Томо је момак за причу! Сједи на коњу као витез. Може му бити око 30 година; смеђ, висок, здрав, а одјевен љепше од свијех пратилаца који су икад ишли за мном по Србији. На глави му је најприје вес, а по весу пепељави шешир са широким ободом (већ ове двије капе показују или жељу или потребу да се прикрије онај који их носи). Чело му је високо, обрве густе, састављене, а очи крупне, плаве; нос покучаст с исјеченим рњама; бркови танки, дугачки, уста умјерена, уснице подебље, а иза њих се бијеле два низа крупнијех здравијех зуба. А што су на Тому токе и оружје, то нијесам видно ни на ком откад сам зазнао за себе. Од рамена на доље до појаса, он је тако рећи обљевен сребром; токе му се бијеле као млијеко, и шкргућу [181] кад се год он помјери собом на коњу. О рамену му је дуга крџалинка, сва жеженом срмом извезена; за појасом му се сјају два сребрњака као двије леденице, и јатаган који је од ушица до на дно корица вас у срми; за тијем: паласке, арбија, машице за ватру, и све друге дрангулије, или су од чиста сребра, или су сребром извезене.

— Море, Томо, да лијепијех тијех твојијех тока! Гдје си их ковао, вјере ти?

Нијесам наручивао, одговори ми он суво, и погледа око себе.

— Готове си купио? Јеси ли много дао за њих?

— Давах много, врло много; хвала Богу, газда ми не узе ништа; али — да ми Бог не да више така пазара! рече он малко се осмјехнувши.

— Како то? Нијеси их, зар, отео?

— И нијесам, и јесам — како год речеш. И опет звераше око пута и десно и лијево. А већ се примисмо уз брдо, у забран:

Без шале, Томо, ако није каква тајна, откуда ти те токе?

— Ово су токе харамбаше Маринка Раковића, рече он спуштенијем гласом.

— Па како си их ти обукао на се?

— Кад ти је воља, причаћу ти; само да говоримо малко тише; знаш, овуда и трава има уши.

— Врло добро! прихватих ја, и гаракнух својега коња те пристигох Тома. И пођосмо готово напоредо. Томо сад поче овако:

— Јамачно си ти, пролазећи овијем крајем, слушао за Маринка и за његову чету?

[182]

— Те колико пута! И некад сам преко Златибора или кроз Муртеницу зебао од њега.

— Е, видиш, тај је Маринко већ био догрдио свакоме овуда. Није му се могло баш ништа...

— Па ко му најпосле дође главе?

— Начелник Ђелмаш некако намјести те му јатаци не помогоше; и тада му изгибе сва дружина, и он сам плати главом.

— Ко уби њега?

— Бог ме ја, рече Томо готово шапћући.

— Мош’ ли ми причати како си га убио?

— Могу; ево како је било. Начелник бијаше саставио чете од народнијех војника; и с тијем је четама гонио хајдуке. У такој једној чети бијах и ја, као војник из прве класе.

— Гдје оптекосте Маринка?

— Прва их је чета кренула с даника на Попову Коцу, горе у Златибору; ту су изгинули неколики хајдуци. Харамбаша, с неколико друга, измакне до Бијеле Ријеке, а ту га, у једном потоку, оптече наша чета. Хајдуци, полазећи из потока кроз једно борје уза страну, морали су прелазити преко једне пољанице. Које у потоку, које у том борју, изгину или се тешко ране неколико њих. Један хајдук излетје из борја и претрча преко оне пољанице у честу. Та је честа тако густа да из ње не би човјек могао извући гују за реп, а то ли савладати хајдука. Наша је сва брига и била да им не дамо у ту честу. И кад овај здраво пријеђе преко пољане и замаче у јељак, ми рекосмо:

[183]

— И да овај један остане, ето нове хајдучке чете кроз месец дана.

За тијем првијем хајдуком изби из борја на пољаницу главом харамбаша Маринко. Он не трчаше него иђаше ходом. О, како се поносито држаше тај клети човјек! Он корачаше као какав војвода! Лијевом руком држаше по сриједи ево ову пушку, а десна му бијаше слободна. На њему бијаху ове токе, и све ово што сад видиш на мени. Бијаше он лијеп човјек да очију од њега не одвојиш! За Маринкову главу бијаше начелник обрекао 70 дуката, и све његово рухо и оружје. Гледајући га како лагано иде оном пољаницом, и како ми је пушци на дохвату, а сјећајући се 70 дуката и његова руха и оружја, ја бијах рад да га гађам. Али опет кад се размислим: како је он кршан човјек на очи, како је јунак, како је у свему срећан — не могах још да повучем пушци обарачу. У један мах дође ми у памет како на њега плачу толики људи, како се с њега крпа и мучи оволики свијет, па — опалих! Он се поведе: погодио сам га! Западе за једну кладу, и нанишани на мене. Ја окидох и другу: он се стропошта. Пошљедње моје зрно погодило га је баш у око, и крв из ока залила је његову пушку у чанак прије него што је он могао да окине. Ни једнога друга више није имао у животу, осим онога који пред њим умаче у јељак, а овај је мишљах ја, бјежао што може брже да своју главу изнесе. Наши четници бијаху већ близу. Ја притрчим да осијечем Маринкову главу; исучем нож, [184] и ударим два три пута, али је не раставим од тијела, јер се он бијаше скљусио за једну кладу.

— Стан’де Никоговићу! зар мислиш да је тако јевтина харамбашина глава! викну онај хајдук који бјеше одавно умакао у честу, и скреса у мене једини пиштољ који му бијаше остао пун. Срећом мојом, не погоди ме. Онда он, трчећи као љути звијер, истрже нож да ме посијече; али, у оној великој брзини, не исука гола ножа, него га истрже заједно с ножницама (немаше кад да опучи онај гајтан који обично стоји преко ушица те држи да нож не испадне у трчању) и тресну ме тако ножницама и ножем по глави изнад лијевога уха, прокиде ми вес и оцијепи готово пола уха. А кад видје да ме нејма кад сјећи ножем, он га баци, па ме шчепа рукама и обори пода се, да ме удави зубима. Као што видиш, и мени је Бог дао снаге доста, али ме он савлада, и поче гњавити и уједати, вичући;

— Зар мислиш да је тако јевтина Раковића глава?

Четници, другови моји, допадоше к нама, али ни један не може да пуца, да кроз њега не убије мене. Навалише га сјећи и бости ножевима, докле га не раставише од мене.

Савладан толиким људма, сав у ранама, он се прострије по земљи, рекавши:

— Родиће мајка хајдука да освети Раковића главу, а мене сијеците!....

Дружина га моја исијече на режњеве....

Ја пак, по што се дигнем и малко опоравим, [185] осијечем харамбашину главу, и однесем је начелнику. Начелник се увјери од људи да је баш то глава Раковићева, па ми онда дадоше 70 дуката, ове токе, и ово оружје Раковићево; турише ме у службу код капетана, и преселише ме амо у равну земљу (за Златиборца и Ариљца, Пожега је у равној земљи) да се склоним од освете.... Али кад се год тога сјетим, увијек ми се диже капа на глави.... Чак моји унуци могу плаћати ове токе.... Хајдук хајдука освећује и на деветом кољену!...

Дотле је већ нестало магле, и сунце је јако припекло. Кад оборисмо присојем ка Рзаву, из једног шушкора крај пута стругну гуштер зелембаћ, а Томо, за тренут ока, скочи с коња, шару преко коња, и престрављено звјераше онамо одакле се зачу шушкање.

— Зелембаћ је, Томо, зелембаћ! викну ја смијући се: — него јаши!

— Ласно је теби, господине, смијати се, рече Томо врло забринуто, и већ одатле до Ариља није проговорио ни једне ријечи.

VI
Нестајање хајдука

„Смиримо се, динар прекинимо;
И крвнице пушке објесимо!“

Од године 1858 до 1868, није прошла ни једна скупштина у Србији, а да у њој није сједио посланик [186] Никола Маринковић Сердар, из засеока Костојевића изнад Рогачице.

То бијаше човјек средовјечан, крупнијега стаса, смеђ, космат, очију великих и оштријех, лица у опште јуначкога, а у опхођењу гибак и смотрен као прави Ужичанин. У Николе грло бијаше тако јасно, да се у највећој вреви распознавала свака ријечца његова; он никад није говорио много, али што је год говорио, показивало је да темељно познаје оно о чем говори. У бесједу своју он је врло често мијешао и врло фине шале, које је исказивао народнијем пословицама. С неоспорним бесједничкијем даром, говорећи хармонискијем јужнијем говором, Сердар је био мелодија сваке наше скупштине.

Једном о длаци оста што не склони скупштину да жени удове попове!

— Како то? питате ви који се бојите за каноне.

— Са свијем просто. Један ахримандрит, посланик и сам, изађе с приједлогом да се учини много што шта, те да Срби буду сретни и овога и онога свијета. Између осталога, да се узакони одмах ово двоје:

„да се истјера јота (Ј) из азбуке, јер због ње не напредује српска књижевност, и „да се удови попови тјерају у манастире, јер манастири скоро хоће да остану пусти!“

На тако мудар приједлог, у скупштини се диже права бура. Удови попови, којијех случајно бијаше подоста међу посланицима, сташе се бранити да [187] они нијесу криви што су удовци; да не треба каштиговати њих и њихову дјецу за то што су њихове попадије помрле, и још како који боље могаше тако се и брањаше.

Послије дуге и живе вреве, уста Никола; скупштина се стиша.

— Браћо скупштинари! јекну јасни Николин глас; — ако ћемо ишто дирати у удове попове, онда нам нејма веће задужбине него да их женимо! Ко, браћо моја, није имао удова попа крај куће, не зна што су јади.

Скупштинска се дворана затресе од бурнога смијеха на ове пошљедње ријечи које се могу двојако да разумију.

Сердар чека.

— Насмијасте ли се ви меки доста, браћо скупштинари?

Опет смијех, али тиши.

— Не мислим ја, наставља он: — ни о каку непочинству; него нејма ко рубина опрат’, људи! Ја мојему чељадету не дам у кућу удова попа, ти твојему не даш, а ко да опере њега, веселника? Мислите, браћо, и к себи и од себе!

— Право каже! повикаше скупштинари! Тако је! Са свијем је тако! Хоћемо да их женимо!

— Да их женимо! чује се са свијех страна: — Народ ће нас благосиљати за то. А што је право, то је и Богу драго!

[188]

Велику муку, послије тога, имаше министар просвјете докле разби ову готовост скупштинску, да се божем ствар упути архијерејском сабору!....

Никола је у млађим годинама дуго био пандур уз капетане и начелнике, те тако је имао прилику да види шта некад може да покрива и старјешинска капа.

Дома је Сердар имао још живу стару мајку. Њу је слушао и поштовао као најбољи син. Једном је хтио да путује са мном од Рогачице до на Златибор, па док није отишао кући и упитао мајку, није хтио да учини оно што је њему било веома мило а мени особито драго.

У том путовању, доцније, ударисмо ми на село Пилицу, па се примисмо уз брдо, на Пепељ идући ка Биосци. Ту ми дође да упитам Николу шта мисли: кад ће се утаманити хајдуци у овом крају? Али баш у тај мах искрснуше пред нас двоје момчади, па чим нас спазише, стругнуше као срндаћи преко једне ограде у честу. Ограда бијаше стара у сува тако да се све кршило на што се удари. Ми, слушајући тај лом, зачудисмо се толикој дивљини тијех младића. Никола се грохотом насмија па заћута.

Питаш ме, господине, рећи ће он, послије дужег ћутања: — кад ће нестати хајдука у овом крају?

— Ја сам о том разговарао с многијем људма. [189] Сваки ми је казивао од своје руке; желио бих да чујем шта ти мислиш о том, Никола!

— Хајдука ће нестати кад се не хтјеле нико одметати, одговори он.

— А зар се другојаче они не могу затрти?

— Затирати се могу, као што се ето и затиру, али сумњам да ће се са свијем утрти. За то се ја око тога не бих ни мучио много, већ бих гледао како да се нико и не одмеће у хајдуке.

— Е, па како мислиш ти о томе?

Никола ћути; дуго ћути. За тијем почиње овако:

— Ви’ш, господине! кад у овом крају буде више села; у селима — више кућа, и те куће — ближе једна другој; кад по нашијем насипима буде више прашине а мање троскота; кад овдје буде лашње заслужити пару него сада; кад буде више школа и ђака, и кад момчад не буду овако бјежала од путника као она мало прије испред нас; кад у селу кмет буде праведнији од сељака: кад овај доље (разумијевајући капетана у Бајиној Башти) буде разумнији и вриједнији од кметова; кад начелник буде знао и оно што му пишу капетани и оно што му они не пишу и кад — али ко ће све изређати... онда ће бити врло тешко хајдуковати, а док то не буде... находиће се и хајдука....

— Све је то добро, Никола, што ти набрајаш, али, право да кажем, ја још не чујем од тебе кад ће нестати хајдука?

— Кад овуда буде више правде и слободе! [190] и кад се с човјеком буде поступало као с човјеком, одговори он, и одбијаше густе димове од духана.

— Нигдје под небом не може бити свјема право. И што долази од Бога, није свјема једнако мило, а то ли ће људи свакоме умостити.

— Разумијем то и ја, вели Сердар! али сваки човјек хоће да је човјек: а ако који и погријеши што, нека га исправи и упути они који је старији, паметнији, а не одмах у ребра! одмах по врату! И Мићић је био хајдук, па је овом крају привриједио више него толики други. Многи од онијех који су се одметнули у гору, и изгинули у потјерама, остали би код кућа, да се с њима човјечански поступало.

— Како ћеш поступати с онима који прже живе људе, пале куће, и отимају људима зараду њихову?

— С кривцем као с кривцем, а с човјеком као с човјеком, господине! Много треба пипати докле се за једнога човјека рече: Кривац је! А често се каже да је крив онај који није ни куснуо ни лазнуо, па то боли до срца... Ви, старјешине, кривите увијек само нас простаке, а ја бих рекао: право је да подијелимо кривицу! У некијех вас, човјек је јефтинији од брава! Многи нас то трпи, али сваки не ће!...

— Не браним то ни ја, али зар се за сваку ситницу мора одметати у гору? На прилику, причају ми да је чувени Маринко Раков био трговац у Ужицу, и живио се лијепо с другијем некијем трговцем. Кад пострада у трговини, Маринко се [191] најми да служи као пандур у начелству. Као пандур, оде с начелником на славу ономе трговцу, своме познанику. На пољу је било блато, а Маринко уђе у застрту собу с опанцима. Трговац, пређашњи му пријатељ, истјера га на поље. И Маринко је, кажу, за то отишао у хајдуке?

— Не веруј да је само за то; али и то боли!... Него ево за што се одметну Јевђовић, који претече Маринка.

— За што?

— Никола Јевђовић је родом из села Дубраве, у Моравици. Једнога љета сађе у смедеревску наију у аргаштину. Зарадивши нешто новаца, пође пред јесен кући. У Пријељини га устави некакав капетан, и заиште пасош. Никола му каже да с пасошем није ни отишао у аргаштину, па се с њим и не враћа кући. Капетан га претресе и, нашавши у њега оно мало пара, рекне да је то крађа. И затвори га. Затвор је био страшан. Јевђовић се наљути на ту силу, па пробије зид и побјегне, али, знајући да није крив, врати се опет капетану, и затражи своје новце. Капетан га обори те му оцијепи 25 батина што је пробио затвор! Па га окује, и затвори на ново. Никола сад одбије оков с ногу, пробије затвор, и одметне се у хајдуке. Ето како је отишао у хајдуке Јевђовић који је именом својијем престравио цијеле три наије!

Једва Сердар ово сврши, а ми стигосмо једној жући гдје су нас очекивали с раширенијем рукама. [192] Не бијаше згоде ни да он свој говор продужи, нити да га послије настави...

А доиста је у Златибору, и у цијелом ужичком округу, према земљишту, још мало народа. У велике просторе тамо по неколико мјесеца не ступи нога човјечија. Дивљачност ту мора бити нешто са свијем природно. Састајање, дружење, измјена мисли и осјећања навикава људе да један другога више уважавају, да један другога сносе. За то се и каже да су људи у друштву питомији. И можда Сердар има право кад ове хајдуке који прољевају толико крви, затиру толику имовину, и чине толику штету, не сматра као људе који само траже да се хране туђом муком. Њихов је занат тежи од свакога заната у мирноме друштву. То су људи који не могу да поднесу онај ред који влада у њиховом друштву, било што је тај ред по себи неправедан, било што се само њима чини као неправедан. Они бјеже у гору гдје живе онако како им се мили. Туђе имање отимљу они тек у толико у колико другојаче не могу да живе. То најбоље показује њихова изрека: „Себе не угаси а мене украси!“

Овакијех се одметника може наћи у сваком друштву: у цркви, у науци, у политици — одметници су који не пристају на све што постоји, који хоће да поправе по штошта од онога што је утемељено. Само ови, по блажим наравима и обичајима своје средине, узимљу и блажу форму за своје протесте: на прилику, списе, бесједе, држање, и [193] већ шта је гдје згодније, а златиборски одметник свој протест оглашава само џеверданом или јатаганом!!..

Кад се погледа на све оно са чега се тамо људи одмећу у хајдуке, кад се беспристрасно процијени цјелокупно њихово владање докле су ван закона, кад се узме у обзир шта је хајдуку понос а шта му је руг: онда не може човјек да се одбрани од помисли, да су златиборски хајдуци изопачен и онакажен, али ипак доста разговијетан остатак од ритерства из средњега вијека.

Многи између овијех одметника показују толико осјећања спроћу своје части, да не могу да отрпе најмању каштигу у друштву, а пристају да се дан ноћ боре с највећијем тегобама и опасностима само кад пред оте тегобе и опасности могу да изађу с оружјем као јунаци а не везани као робље. Они толико воле себе, да за љубав себе опет дају себе! Зар то није налик на ритерство средњега вијека?

Има, дакле, Никола право што мисли да ће хајдука нестати:

Кад се умножи народ у оном крају;

Кад села буду збијенија, и узајамна помоћ ближа и бржа;

Кад школе буду чешће и благи утицај њихов силнији;

Кад поступање с грађанином у Србији, и онамо преко границе буде разложније, блаже, питомије, човјечније.

[194]

Да се до тога дође, треба да настоји сваки ком је драга срећа отаџбине.

Ми у Биограду много пута читамо како се у Златибору проглашава пријеки суд, еда би се по неки људски живот могао прекинути о мање закачака, а једва ако је на једном или два мјеста записано, да ти дивљи Златиборци просвјећују нас питоме Биограђане. Ко би вјеровао да тако красно уздарје шаље Златибор Биограду за веома немиле даре? Биоград Златибору шаље пријеке судове а Златибор Биограду школе!

Чудите се?

Слушајте цифре:

Године 1873 ужички је округ дао у школски фонд 31.710 динара, а узео је из фонда на плату свијех својијех наставника само 20.370 динара.

— Куд је вишак?

— Стрп’те се малко!

Биоград пак, за ту исту годину, платио је у фонд само 5.514 динара, а извукао је за своје учитеље и учитељке 31.790 динара!

Ето гдје је вишак!

Ко се, послије тога, не би сложио са Сердаром: да се најприје треба бринути, како да се људи не одмећу у хајдуке, па тек послије — како да се тамане хајдуци?...

6-VIII-1878.